Nenadano sam upoznao oca mog prijatelja. Slučajno sam ih sreo u gradu i otišli smo na piće u najbliži kafić.
I mnoge stvari su mi postale jasne.
Znate onu izreku da iver ne pada daleko od klade? Tu ima puno istine. Njih dvojica su veoma slični. Toliko da ako bi zatvorio oči ne bih mogao sa sigurnošću reći ko od njih priča. Izbor reči im je isti, dikcija identična a stavovi kao preslikani.
Posle par piva i sokova smo se razišli, a ja sam bio grogi iako sam konzumirao sok.
Kako je moguća tolika sličnost oca i sina? I zašto je moguća? Treba li ovom svetu još jedan Ja ili neko bolji i više u skladu sa vremenom?
Da li mi našu decu čuvamo za nas , da nama budu slični? Ako je tako onda time pokazujemo da smo narcisoidni, da smo zaljubljeni u sebe i da nema boljih od nas samih. Ali smo očigledno neshvaćeni.
To mi deluje pomalo preterano i nepotrebno, jer svi mi već nosimo genetske zapise naših predaka. Ne možemo predaleko otići od njih. Toliko insistirati na tome da nam deca budu slika i prilika možda i nije najbolje.
I ja volim kad mi za moje klince kažu: vidi, isti tata!Koliko puta sam se osećao ponosan zbog toga! Ima nešto i u toj potrebi muškaraca za potvrđivanjem sposobnosti nastavka loze i porodičnog imena. To je za nas postignuće. Verujem da dame o toj sposobnosti i postignuću imaju posebno mišljenje u koje se ne bih sada uplitao, ali to postoji.
Medjutim, Siguran sam da ima i primera koji uključuju majku i kći a slični su gorepomenutom. Jer da nije tako ne bi postojala izreka: gledaj majku-biraj kćerku.
A možda bi bilo bolje da našu decu čuvamo od nas, za njihovo dobro?
Нема коментара:
Постави коментар