IVER I KLADA

Nenadano sam upoznao oca mog prijatelja. Slučajno sam ih sreo u gradu i otišli smo na piće u najbliži kafić.

I mnoge stvari su mi postale jasne.

Znate onu izreku da iver ne pada daleko od klade? Tu ima puno istine. Njih dvojica su veoma slični. Toliko da ako bi zatvorio oči ne bih mogao sa sigurnošću reći ko od njih priča. Izbor reči im je isti, dikcija identična a stavovi kao preslikani.

Posle par piva i sokova smo se razišli, a ja sam bio grogi iako sam konzumirao sok.

Kako je moguća tolika sličnost oca i sina? I zašto je moguća? Treba li ovom svetu još jedan Ja ili neko bolji i više u skladu sa vremenom?

Da li mi našu decu čuvamo za nas , da nama budu slični? Ako je tako onda time pokazujemo da smo narcisoidni, da smo zaljubljeni u sebe i da nema boljih od nas samih. Ali smo očigledno neshvaćeni.

To mi deluje pomalo preterano i nepotrebno, jer svi mi već nosimo genetske zapise naših predaka. Ne možemo predaleko otići od njih. Toliko insistirati na tome da nam deca budu slika i prilika možda i nije najbolje.

I ja volim kad mi za moje klince kažu: vidi, isti tata!Koliko puta sam se osećao ponosan zbog toga! Ima nešto i u toj potrebi muškaraca za potvrđivanjem sposobnosti nastavka loze i porodičnog imena. To je za nas postignuće. Verujem da dame o toj sposobnosti i postignuću imaju posebno mišljenje u koje se ne bih sada uplitao, ali to postoji.

Medjutim, Siguran sam da ima i primera koji uključuju majku i kći a slični su gorepomenutom. Jer da nije tako ne bi postojala izreka: gledaj majku-biraj kćerku.

A možda bi bilo bolje da našu decu čuvamo od nas, za njihovo dobro?

RODITELJI

Postajanje roditeljom je proces, koji je, skoro uvek, stresan za sve učesnike u njemu.

Moji sinovi me zovu ćale, i mislim da smatraju da sam neko ko odlučuje o tome kako će oni provoditi svoje vreme koje im je na raspolaganju. Nisu oni svesni ni šta je vreme, ni šta se radi sa tim, ali deluje da su mi dali za pravo da ja time raspolažem u njihovo ime. Nekada nevoljno, naravno, ali ipak, svo vreme koje oni trenutno imaju meni je dato. Čak je i država to potvrdila zakonima, i tu nema ništa sporno. Interesantno je da tako mlada ljudska bića, deca, imaju istu svest o pravu na raspolaganje njihovim životima kao i glomazna birokratska mašinerija koju zovemo država.

Ili država prebacuje odgovornost za svoju budućnost na roditelje i tako pokazuje veru u samosvest svojih podanika da će delovati u cilju opšteg dobra, ili je prirodno da podmladak vrste stoji u apsolutnoj vlasti predaka i to mora da bude tako.

Obe teze deluju diskutabilno i daju prostora za dalju doradu, ali činjenica je da je sudbina većine dece u rukama njihovih roditelja. Da li roditelji, kao specifična grupa koja se karakteriše sličnošću biološko socijalnih statusa, imaju svest o pravcu i smeru kojim bi trebali da idu u procesu uzajamnog sazrevanja dece i njih samih? Možda. A da li ta deca imaju ideju šta se dešava u tom procesu? Nikako!

Roditeljstvo je proces koji se razvija i teče uporedo sa detinjstvom, mada oni nisu nužno povezani. Samo u idealnim slučajevima imaju isti smer i pravac. Odgovornost roditelja je ogromna, može se reći i prevelika za pojedinca, čak i za grupu ljudi. A ipak, dečje sudbine su najčešće u rukama njihovih roditelja. Otac i majka nose blagodat i breme roditeljstva do kraja života, uvek uz prećutano pitanje : da li smo mogli da budemo bolji prema svom detetu? Odgovor je skoro uvek DA! Ali ko bi mogao da sve situacije koje nosi dan valjano iskontroliše? Usamljeni roditelji teško. A pomoć sporo stiže...

Deci trebaju roditelji koji će ih spremiti za život, i koji će ih voleti iznad svega i uprkos svemu.

Ponekad se zapitam da li ja imam to što mojim sinovima treba?

Ne znam, ali se nadam da imam. Ali znam da ih volim iznad svega. I više!